Ивица Костелић: Радујем се доласку на Бјелашницу (preuzeto Glas Srpske)
САРАЈЕВО – У организацији Скијашког клуба Олимпиц из Сарајева, на Бјелашници од 1. до 4. марта бит ће одржан јединствени и отворени регионални скијашки камп за дјецу “Telemach children speed camp 2021”.
Овај догађај биће свечано отворен дружењем легендарног хрватског скијаша Ивице Костелића са представницима медија у понедјељак у 17 сати у хотелу “Хан” на олимпијској планини Бјелашници.
“Радујем се овом догађају који има за циљ промоцију спорта којем сам посветио живот. ‘Telemach children speed camp 2021’ уврштен је у званични календар Скијашког савеза БиХ те ми је задовољство што судјелујем у изузетно озбиљном пројекту који ће сигуран сам постати традиционалан”, казао је Костелић, заштитно лице скијашког кампа на Бјелашници.
“Telemach children speed camp2021” има за циљ промоцију скијања, са акцентом на области брзих дисциплина (спуст и супер Г), те фокус на техничко-тактичке елементе специфичне искључиво за брзе дисциплине.
Учешће су потврдили врхунски алпски скијаши, у улози промотора и едукатора Костелић и Натко Зрнчић Дим из Хрватске, те професор Стојан Пухаљ из Србије, Рејмон Херо и Един Терзић из Босне и Херцеговине.
“Telemach children speed camp 2021” ће трајати од 1. до 4. марта када ће бити одржана трка, проглашење побједника те уручене медаље најбољим скијашима.
Vec trecu godinu AIJS Photo Ski vrsi izbor najbolje fotografiju s turneje Audi Alpine FIS Svjetskog kupa.
fis-ski
Tradicionalno, nagrada se dodjeljuje na FIS alpskom forumu na početku sezone, međutim, zbog propisa Covid-19, nagrada iz sezone 2019.-20. dodijeljena je danas na FIS alpskom svjetskom skijaškom prvenstvu u Cortini.
Giovanni Auletta, talijanski fotograf koji radi za Pentaphoto, proglašen je pobjednikom trećeg izdanja AIJS Photo Ski Contest Prix
Armando Trovati za njegovu fotografiju Christine Scheyer (AUT) na Ženskom spustu u Banskom (BUL) 24. siječnja 2020.
Za godišnju izložbu odabrano je i 11 fotografija: Gabriele Facciotti (Pentaphoto / AP), Alexis Boichard (Zoom), Lisi Niesner (Reuters), Gianpaolo Piazzi, Leonhard Foeger (Reuters), Alain Grosclaude (Zoom), Christophe Pallot (Zoom) , Sébastien Boué (L’Equipe), Christian Bruna (EPA-EFE) i Giovanni Pizzato.
Žiri od pet članova odabrao je pobjedničke fotografije među više od 25 radova. Članovi žirija ove godine bili su: Aksel Lund Svindal, predsjednik AIJS-a, Patrick Lang, predstavnik Međunarodne agencije Beatrice Larco (Associated Press), Alessandro i Marco Trovati, (kako bi zadržali duh svog oca – 1 glas) i Jurg Capol, predstavnik FIS.
Hvala svim fotografima koji su se prijavili na natječaj. Radujemo se četvrtom izdanju nagrade sljedeće godine.
Dragi alpinci, nakon pola stoljeća REZULTATE GRADSKOG PRVENSTVA u VSL na JAHORINI 1970. pronašao je i dostavio vrijedni istraživač DRAGAN DAŠO HRNJEZ iz VAŠINGTONA, USA !lp ZORAN
Dosao sam u posjed ovog tajnog arhiva. Vrijednost neprocjenjiva.Puno pozdrava,Dašo
Gradska prvenstva su bila veoma uvazavana takmicenja radi uvijek veoma jake konkurencije u kojoj su svi nastojali da budu ispred skijasa mnogo iz Sarajevskog skijaskog kluba SSK! Daso nastavi sa trazenjem vjerovatno toga ima jos u tvojoj praistorijskoh sportskoj gradji!
Gastronomija gljiva U starom Rimu i Egiptu rezervirane samo za kraljeve i bogataše, gljive su danas postale namirnica koja se može nabaviti u svakoj samoposlugi. Kako uzgajati gljive Kinezi poznavaju već tisuću godina, a u Evropi je nakon mraka srednjeg vijeka uzgoj šampinjona potaknuo Louis XIV, ekstravagantni francuski kralj. Njegov vrtlar ih je uzgajao sa promjenljivom srećom, a tek kad se uzgoj preselio u špilje i katakombe Pariza proizvodnja je napredovala. Od tog vremena do danas, proizvodnja gljiva je širom svijeta silno narasla, pa se u prodavaonicama pored šampinjona, bukovača, shi-take i drugih uzgajanih vrsta, mogu naći i samonikle gljive, sušeni vrganji, smrčci, tartufi itd. Ali da bi se osjetilo pravo bogatstvo boja, okusa i mirisa treba se potruditi naučiti nešto više o gljivama.
Ovdje se svako neznanje i površnost skupo plaća, pa ako se odlučite upustiti u ovu pustolovinu potrebno je pridržavati se nekoliko osnovnih pravila.
Nikad ali baš nikad, nemojte kušati ili jesti, gljive sakupljene u prirodi ako niste potpuno sigurni o kojoj se vrsti radi. U slučaju i najmanje sumnje radije ih bacite. Svaka se pohlepa skupo plaća. Sakupljajte samo zdrave primjerke. Gnjecave, koje su počele truliti ili su ih napale larve i mušice, ili plijesan ostavite u prirodi. Kao što se možete otrovati od pokvarenog mesa, tako se isto možete otrovati od pokvarenih gljiva ma koliko ta vrsta bila jestiva. Gljive se lako kvare, pa ih treba spremiti na neko prozračno mjesto ili u frižider. Neke vrste će izdržati svježinu i nekoliko dana, dok se druge napr. vrganji brzo kvare. Osim nekoliko iznimki gljive se ne smiju jesti sirove. Termička obrada je kod velike većine vrsta neophodna, i krumpir je sirov otrovan. Prilikom branja gljiva nastojte ne oštetiti micelij iz kojeg rastu. Većina gljiva se pojavljuje na istom mjestu svake godine, ali nepažljivo i neumjereno branje, će uzrokovati uništavanje staništa.
Gljive imaju vrlo malu kaloričnu vrijednost, sadrže preko 80% vode, gotovo nimalo masti ili kolesterola. Bogate su vlaknima, proteinima i polisaharidima, sadrže vitamine B i D, razne minerale fosfor, kalij, bakar i selen, koji imaju vrlo važnu ulogu u ljudskoj ishrani. Raznolike u teksturama, okusima i mirisima, mnoge od njih imaju i ljekovita svojstva i zbog male kalorične vrijednosti predstavljaju zdravi izvor prehrane.
Svako vrhunsko jelo zasniva se na kvalitetnim namirnicama, a poznavanje namirnica je početak kvalitetnog kulinarstva. Kao što je kod pripreme povrća, ribe ili mesa, potrebno znati, na koji ih način obraditi, da bi se pripremilo kvalitetno jelo od samoniklih gljiva potrebno je poznavati njihova organoleptička svojstva, jer ako upotrijebimo analogiju napr. s ribom, kao što nije svejedno da li pripremate škrpinu ili srdelu, tako nije svejedno da li pripremate smrčke ili vrganje. Neke gljive su teže probavljive, i ne treba ih jesti u velikim količinama. Najbolji su oni recepti u kojima gljive služe kao dodatak i u kombinaciji s drugim namirnicama stvaraju nezaboravne kulinarske užitke.
Kada se nad golemom vrtačom na igmanskom Malom polju spusti prvi mrak i olimpijske skakaonice zasvijetle pod reflektorima i neonskim osvjetljenjem, olimpijsko borilište izgleda kao zimska bajka. I takve su se takođe mnogima učinile te olimpijske igre. Vrhunac snova za koje smo se tako dugo pripremali, zvijezdani trenuci, -kojima će, uprkos svemu, doći kraj kada budu
ugašena svjetla i kada se gledaoci budu razišli … A već sada možemo reći da su to bile divne Igre. Kako po sportskim borbama i rezultatima, u čemu su učestvovali sportisti iz cijelog svijeta, tako i po organizaciji priredbe u jedinstvenom ozračju učemu lavovski dio zasluga pripada Sarajevu i Sarajlijama …
S tim riječima je pokojni novinarski kolega Andrej Novak, s kojim smo tokom sarajevskih Igara skupa radili u novinarskom punktu na Igmanu,započeo svoj uvodnik u subotnjem prilogu na krajuvelikog olimpijskog praznika tačno prije trideset godina. Andrej Novak, veliko ime novinarstva lista Delo, i sigurno je imao pravo. Sličnog mišljenja subili tada i drugi neposredni učesnici sarajevskogolimpijskog praznika. To je bio sportski događaj kakvog je naša generacija doživjela samo jedanput i zato se svima, koji smo tada bili prisutni, zauvijek urezao duboko u sjećanju.
Obnovljeni stadion Koševo je bio tog povijesnog osmog februara pred trideset godina pretijesan za sve koji su htjeli prisustvovati otvaranju igara. Na njemu je bilo samo 50.000 sjedišta tako da suhiljade ostale pred vratima i uzalud se nadale da ćeim se neko smilovati i dozvoliti da prisustvuju olimpijskom spektaklu. Otvaranje je zaista bilo veličanstveno. Takođe uz slovenačku zaslugu jer se, recimo, za scenografiju pobrinula Meta Hočevar, skupa sa sarajevskim arhitektom Kemalom Hrustanovićem.
Sarajlije i svi mi drugi, koji smo se toga nezaboravnog dana stiskali na tribinama Koševa,oduševljeno smo pozdravljali sportiste sa svih strana svijeta. Recimo da je austrijsku zastavu nosio Franz Klammer, američku sanjkaš Frank Masley, sovjetsku legendarni hokejski vratar Vladimir Tretjak, jugoslovensku kasnije velika zvijezda Sarajeva ’84 Jure Franko. Olimpijsku zastavu su na stadion donijeli osam tada napoznatijih jugoslovenskih sportista, među njima Darjan Petrič, Nenad Stekić i Matija Ljubek, na
jarbol su je podigli Boris Strel i Boris Rađenović. I zatim još veliko finale: u stadion je s olimpijskim plamenom u rukama na smučkama ušao Ivo Čarman i izručio ga zadnjoj nositeljici, tada najboljoj jugoslovenskoj sportistkinji u umjetničkom klizanju Sandi Dubravčić. Ona je zatim zapalila olimpijski plamen. Slijedila je zakletva. U ime svih sportista na slovenačkom jeziku izrekao ju je Bojan Križaj. Pri tom odgovornom zadatku malčice ga je zbunila trema, ali to mu niko nije zamjerio …
(prim. prev.: zakletvu ispred sudijskog zboraizrekao je ing. Dragan Perović).
Po tadašnjem dogovoru vođenje novinarskih punktova na pojedinačnim olimpijskim priredbama preuzele su centralne medijske kuće iz svih jugoslovenskih republika. Evgen Bergant, tadašnji urednik sportske redakcije Dela, odlučio je da će naša kuća preuzeti press centar pri olimpijskim skakaonicama koje su realizirali braća Gorišek. Odluka je bila razborita, jer su nam skijaški skokovi već radi tradicije Planice bili bliski, pogotovo što su ta olimpijska takmičenja u suštini vodili radnici skakaonica Planice tako da smo se tih dana valjda zato osjećali na Igmanu kao da smo kod kuće …
U našem press centru, koji je vodio sada već pokojni kolega Henrik Uebeleis, skupa s njim radilo je još osam novinara i novinarki Dela i tih dana je
postao svijet u malom. Nama su svaki dan dolazili novinari iz svih dijelova svijeta. Među njima je biotada sigurno najpoznatiji nekadašnji skakački as Lars Grini, koji je sarajevske događaje komentirao za norvešku televiziju. Dolazili su tada i drugi gosti i tako je slavni švedski skijaš Ingemar Stenmark bez mnogo riječi obišao radne prostorije novinara, popio čašu Radenske i otišao dalje. U gostima su takođe bili nekadašnje austrijske skijaške legende Karl Schranz i Annemarie Moser. A najdraži nam je bio sigurno Roy Andersen, bradati Kanađin norveškog porijekla, koji je u Sarajevo došao iz Calgary-a, domaćina slijedećih igara, gdje je kaočlan Organizacionog komiteta bio zadužen za skokove. Radi njegove radoznalosti, prijaznosti i uvijek dobrog raspoloženja mi smo ga proglasili za maskotu našega press centra.
Tu su naravno bili još i nabolji skakači toga doba od kojih sam morao za olimpijski bilten svaki dan izvući nekakvu izjavu. Svaki dan se tražilo nešto novo, što nije bio lagan zadatak, pogotovo od onih kojima na treningu i kasnije na takmičenju nije išlo najbolje. Glavne zvijezde oba takmičenja su bili zapadni Nijemac Jens Weissflog i Finac Matti Nykaenen. Omanji Jens s nadimkom Buha, koji je tada imao jedva devetnaest godina, bio je pobjednik na manjoj skakaonici, a godinu dana stariji Finac je bio drugi. U olimpijskom takmičenju na velikoj skakaonici, koje je tada gledalo rekordnih 90.000 gledalaca, oni su zamijenili mjesta, tako da su iz Sarajeva oba otišla sa zlatom i srebrom.
Slikovito Sarajevo, koje je sa svojim hanovima iBaščaršijom nepune dvije sedmice oduševljavalo olimpijsko gledalište širom planete, u tim danima je postalo mjesto susreta srdačnih i gostoljubivihgrađana svijeta. Sve je djelovalo bezbrižno. Autobusi iz svih krajeva Jugoslavije, od Alpetoura, Panturista, Sandžak-transa i Sunturista, vozili su tačno i tako ustrajno, da je njemački novinarski kolega već unapred podijelio zlatnu olimpijsku medalju šoferu, koji ga je svaki dan vozio iz novinarskog naselja u grad u tri sata ujutro i zatim opet popodne. Sarajlije su sve to izvršavali bez primjedbe i uvijek s osmjehom. Takođe kao kada je bilo potrebno na gradskim ulicama preko noći očistiti visoki snijeg (prim. prev.: … omiljeni odgovor Sarajlija na bilo koje pitanje stranaca glasilo je: …no problem, nema problema …)
Dolina Miljacke je tada, kako je duhovito zapisaopisac Miljenko Jergović u svojoj knjizi Istorijska čitanka, postala Planet. Police sarajevskih trgovina su se, uprkos jugoslovenskoj ekonomskoj krizi, doslovno prolamale. Bilo je moguće kupiti jednom rječju sve. U Sarajevo je tada stigla prvi put takođei Coca Cola. Naši ljudi su, piše Miljenko Jergović,
dolazili pred automat s tim pićem kao pred oltar, pred kojim su polagali svoje nade i s desetdinarskom kovanicom kupovali budućnost,koja je bila razgovjetno čujna, kada su kažiprstom otvarali limenku i kada se začuo zvuk, koji je bio bolji od bilo kojeg drugog – zvuk Olimpijade. Zadnja limenka Coca Cole je iskočila iz automata zadnjeg dana, kada je bila otpjevana pjesma Lijepo je bilou Sarajevu, doviđenja u Calgaryju.
Objavljeno u listu DELO Ljubljana, 7. februara 2014
Napisao: Branko Šoban,Preveo: Zoran DoršnerObradio: dr. Borut Dobovišek12. februara 2014. Sarajevo
Nedavno je iz štampe izašla knjiga “Skijaši Starcevice” u kojoj je autor Aco Šimunović iz Banjaluke objavio i nekoliko lijepih i toplih priča koje, osim sto govore o putevima razvoja skijanja u ovom kraju, uvijek oživljavaju i nekog od junaka koji je zaslužio da bude zapamcen, ustvari, nekoga od ljudi koji su neizmjerno volili skijanje i planine i svojim angazovanjem pomogli da se razvije i dugi niz godina odrzi smucarska aktivnost u Banja Luci i njenoj okolini. Koliko ljubavi i strasti prema snijegu, druzenju i Starcevici je stalo u Acine divne price!
