Od saradnika bloga: Aleksandar Aco Simunovic BL
Dragi Vlatko,
ako nismo u međuvremenu izmenjivali više pošte, 6. april je neodbacivi razlog. Sad kažu, to je Dan
grada Sarajeva, u Banjaluci 22. april je takođe, Dan grada, kao da se stide reći: Dan oslobođenja od
okupacije fašističke Nemačke. To nije pošteno.
Ali je pošteno, što se veterani – skijaši, okupljaju tradicionalno toga dana, na Jahorini i slave to što je
gotovo zabranjeno, i najviše slave Jahorinu i sebe u ljubavi prema toj planini. Dirljivi su naši susreti
puni međusobnog poštovanja i radosti, što se opet vidimo i što su nam vožnje srčane i čiste, sportske.
A tek, kad neko proveze takmičarskom virtuoznošću, kao Vuk iz Zenice ili Tarzo iz Sarajeva, pa Prović,
pa neki Mostarac, sad mu se ne mogu setiti imena, ma bilo ih je, ih koliko…
Vreme nas je poslužilo kako je najbolje, malo sunca, pa koji oblačak i tako vas dan. I programski je sve
bilo dopadljivo: sponzori su bilo darežljivi obezbeđujući jelo i piće svima I tombola je organizovana, a
cveće događaja bila su dečica osnovne škole iz Banjaluke. Tvoj znanac i prijatelj Srđan, vodio je
dopadljivu i duhovitu konferansu, i sve to ukomponovao u celinu nezaboravnog događaja.
Ah, Bojana Križaja ne smem zaboraviti, kao što ni on ne zaboravlja Jahorinu, za koju ga veže mnogo
toga. Videlo se da je njegovo učešće na utrci, i programu kasnije, doprinelo gotovo kulminaciji
zadovoljstva prisutnih veterana skijaša i gostiju.
Dodela medalja i pehara donosila je nova uzbuđenja, priznanja i čestitanja. Zavist i ljutnja su nestale
prije nekoliko decenija.
Pred kraj, o mojoj ekipi iz Banjaluke, kao i prošle godine doputovali smo nas troje: ćerka Aleksandra,
sin Ljubiša i ja Alaksandar, svako po medalju. Ćerka i pehar, za najbržu takmičarku u ženskoj
konkurenciji.
I na kraju, sa zebnjom da ti ne proizvedem nostalgični bol, pisao bih o Jahorini. Samo kratko: urađeno
je mnogo na njenoj dogradnji, tako da joj je povraćen i uvećan sjaj. Blista lepotom i sadržajima –
kraljica je među svim planinama.