Gljiva Lisičarka, Cantharellus cibarius

Pretpostavljam da svi znamo sve o Lisičarkama, ali ja ću sada malo napisati o svom iskustvu s ovom gljivom.

Prvo malo činjenica o toj jako rasprostranjenoj i lako prepoznatljivoj gljivi.

Sezona Lisičarke je od juna do septembra plus minus što kažu. Narandžasto-žute je boje, konusnog oblika, i raste u mladim i bjelogorničnim i crnogoričnim šumama. Može se naći ispod debljeg sloja lišća, kraj hrastova, borova, breza. Nalazi se i na njivama i poljima oivičenim drvećom.

Može se jesti prijesna ili peći i pržiti. Ne treba je sušiti jer joj se ukus sušenjem smanjuje. Ne treba je ni potapati u vodu, jer brzo upija tečnost. Kad se ubere može se malo protresti, obrisati mokrom krpom ili samo “provući” kroz vodu.

Ja sam se sa Lisičarkom sreo 1979/1980 godine kad sam služio vojni rok u JNA u raketnoj bazi Slatina, kod sela Oroslavlje, Vojna Pošta Zabok u Hrvatskoj. Sve to više nije “vojna tajna” i može se o tome pisati.

Tada moj dobar drug Đuro Dragić iz Blinje, opština Petrinja, radnik Gavrilovića (sve je znao o mesu, kobasicama, šunkama itd), je bio Kurir u štabu, a ja sam bio Evidentičar u BVR (Baterija za vođenje raketa). On je pored kurirskih mirnodopskih poslova držao i oficirsku kantinu, gdje su oficiri mogli kupiti razne sitnice kad su na dežurstvu.

Naš divizion je bio jedan od četiri diviziona (Zabok, Cerklje, Pula, Karlovac) u našem raketnom Puku. Svaki Divizion je imao puno borbeno dežurstvo (rakete na lanserima pod naponom) 24/7 svake četvrte sedmice. Tada je 28 starješina profesionalaca dan noć boravilo u kasarni. Mi smo bili Ešalon A. To su jedinice koje u slučaju napada neprijatelja prve reaguju i prve stupaju u borbu.

Profesionalni oficiri su bili prva borbena postava, zbog visoko sofisticirane tehnike (to je bio modernizovani i usavršeni ruski sistem Volkov-6, kojim je oboren američki špijunski avion U-2), a mi vojnici smo bili rezervna postava.

Oficiri su običnim danima imali radno vrijeme od 8 do 15 i kad oni odu kući u Zabok gdje su svi živjeli u jednom neboderu, tada Đuro i ja stupamo na scenu.

Odmah se razletimo po šumi (baza je bila u gustoj brezovoj šumi), naberemo lisičarki, properemo ih, isjeckamo i u tavu na ulje. Ulje, luk, nekad jaja, nekad bez jaja. Ispečemo i pravo u Oficirsku sobu. A tamo kolor tv, kožni kaučevi, fotelje, izvalimo se i gledaj tv. Sjećam se išle su Olimpijske igru Moskvi.

Omlet sa lisičarkama. Jaki proteinski boost.

I tako svaki dan. I ručaj i večeraj tu. U sezoni lisičarki mi ih nismo prestajali jesti. Uz to malo Vlahova i Eurokrema u tabli.

Nabrali smo i pojeli desetke kilograma lisičarki. I pamtim lisičarku kao jako ukusnu, zdravu i hranljivu gljivu. Isto kao što pamtim i dobrog Đuru Dragića, s kojim nisam u kontaktu, i za kojeg ne znam da li je više i živ poslije ratne tragedije, koja nas je zadesila samo 12 godina poslije toga.

Živjeli. Budite zdravi. I jedite lisičarke!

Živio stari druže, Đuro! Uz punjene paprike, vodku i pivo!

 

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.